Here we go.....
Skapirala sam pre nekog vremena da ne mogu hiljadu puta da smisljam nekome mail da pisem kako mi je ovde, a copy-paste me kind of nervira... Tako da sam se odlucila da pisem blog... When in Rome... A ovde je to kao normalno, pa ajd.. Ne mislim ovde u PCB-u nego ovde u USA.
Stigle smo stvarmo ok, kako smo mislile da to moze da ispadne... Nije bilo kanjenja ni nicega. Charly je bio nas pilot preko okeana i bio je bas super. I cela posada British Airways-a prekookeanskog je divna. Za razliku od Amerikanaca.. mislim, nisu oni losi, ali nekako postoji razlika, a ona mora da se oseti...
Posto sam ovaj deo vec ispisala, skraticu ga maximalno... Na JFK- sam se konacno videla sa Anom posle 3 godine, i sad mi izgleda kao da sam sanjala taj deo puta. Sem sto mozemo da se cujemo svaki dan, a to mi tako puno znaci! I Dule je svratio da nas vidi i izblejao sa nama do 4am i hvala mu mnogo na tome! Na aerodromu je bilo mucno jer nista nije radilo i svima se spavalo. Ja sam valjda imala neki adrenaline rush pa kao da sam popila guaranu ali kad sam sela na avion za Charlotte ka Tallahassee-u momentalno sam zaspala. Na JFK-u smo imale i drustvo par misica, ali o tom potom, posto postoji video zapis :)
Hm... Stigle smo u Tallahasse uz jos jedno presedanje i onda unajmile Habiba (60) iz Bangladesa da nas vozi skroz do kuce da ne bismo placale taxi i Greyhound. Taj put je bio ql on je svo vreme pokusavao da nas zabavi i pricao kako treba da zivimo dan za dan, i iskoristimo dan, carpe diem, a kako s druge strane njegov sin (20) nema nikakav zivot jer se odlucio da prvo ci duzi niz godina pa onda pocne i da zivi...
I onda smo stigle u 151 Gwin Drive, a to je kucica u kojoj privremeno zivimo, do srede-cetvrtka, kad se selimo samo par brojeva nize u 135. Upoznale smo George-a, supervizora nasih prodavnica i prvi put se suocile sa realnoscu.. Tj. da smo morale da platimo punu cenu privremenog smestaja iako stan nije potpuno namesten, sa nekoliko pomrlih buba od deratizacije i jednom minulom skorpijom (danas se pojavila jos jedna).
Taj prvi dan je bio sok zato sto je trebalo privici se na sve i prebroditi jet lag i glad.. Odspavale smo i otisle u prvu nabavku u Publix. Tad smo skontale da cemo se boriti sa klimom zesce ovde, jer je napolju puno toplo i sparno a temperature unutra su bas, bas niske!
Ako nastavim ovako, necu stici na troley za 45min tako da evo jos sazetije...
Smestaj je unutra suoper ima sve (sem kreveta i stola i stolica, a to cemo imati u novom) samo je na malo shit mestu jer smo dosta udaljene od plaze i posla.
Posao: radnjice su drukcije od onoga sto smo zamislile, ali sta je-tu je, samo da se ima posla. Nemamo uniforme ali imamo zute majce sa natpisima sunsations. Ne znam sta jos da kazem o poslu. Mora da se radi. Ameri su kreteni nekad sta sve kupuju.. Evo najnovije su majce sa M.Jackson-on koje se prodaju ko lude... I loze se na tetovaze sa kanom i kornjace i krabe sa ofarbanim kucicama.... U radnjama se vidi kakvi sve seljaci ovde zive, mahom juznjaci (koje je btw nekad uz sav napor nemoguce razumeti!)
Plaza: Plaze jesu bele, ali pesak je kao brasno... Mnoooogo je sitan, i lepi se za sve i uvlaci se svuda tako da nije bas zgodno ici na plazu pre posla, posle je ok! More je toplo, ali ima mnogo talasa tako da bas i ne plivamo. U svakom slucaju, plaza je plaza, tako da ako je nase raspolozenje ok, ne moze da bude lose. Moramo da kupimo neki frizbi ili rekete i lopticu, da ne bi uvenule na suncu i od kartanja. (posto nam je to zabava i kod kuce jer nemamo tv i sigurno jos neko vreme neku vrstu kompa)
Mesto: PCB je kao turisticko mesto, mora biti, posto od toga opstaje, ali cudno neko mesto... Valjda su takvi gradovi ovde... Svuda se ide kolima (sto je nama mali problem pa idemo tolijem a vozac nas vozi na posao i nazad). Nema setalista, ili nekog centra grada ili kafica ili restorancica... Tu su siroke ulice, puuuno crkvi najrazlicitijih, i sa strane su veliki parkinzi, pa sta se nadje na njima, nekad je super market, nekad je banka, nekad restoran, nekad fast-food... Tako da je meni bar to veliki problem, jer na to nikako nisam navikla! Ali evo, imam cela 3 meseca... Sa strane nema trotoara (jer sem nas i nema bas pesaka) ali je linijom odvojen deo za pesake i na nekim deonicama postoje sidewalks... Tako da kad idemo do prodavnice cesto nam sviraju, ali tako je i na Ibarskoj magistrali...
Svi voze one super trakove koji su bas dzambo, neki imaju (to sam sigurno napisala u mailu) ogromene tockove pa izgledaju kao autici na traktorskim gumama. Mene nervira sto je ovo mesto ocigledno bas nekako daleko od svega, ne mogu da nadjem karticu za internacionalne pozive, ali, again, navika je cudo!
Uplasila sam se kad sam videla da zivimo pored sume, jer tu ima i najrazlicitijh zivih stvorova, ali za sad smo blizi susret imale samo Duca i ja sa zabom koja je kako sam ja to dozivela pokusala da nam skoci na glavu, mada Duca tvrdi da nije bilo bas tako, ono sto je sigurno je to da nije bila velika, to joj priznajem... I imale smo danas opet skorpijicu ali moram se pohvaliti da sam odvazno otisla da je vidim, ali sam cekala Ducu da ide samnom.
Ljudi su u principu ljubazni, cim malo duze gledas nekoga javi se.
Ono sto je do sada ostavilo jedan od najpozitivnijih utisaka na mene je bio vozac trolija koji smo jurile pre neki dan. On je isao sa druge strane ulice tako da su Duca i Mara pretrcale a Milena i ja ostale i kako su nailazila kola nismo mogle da predjemo. Duca i Mara su nesto pricale sa cikom koji nam je mahnuo i ja sam bila ubedjena da ce otici. Medjutim on je postajao jos malo i kad je video kakva je situacija, sklonio se sa puta i stao sa strane ka pumpi da nas saceka... Setila sam se beogradskih majstora iz GSP-a...
E da, izasle smo u grad u klub Oxygen. Zaustavicu se ovde. Nemam sa cim da ga uporedim. Kad smislim, raspisacu se.
Mislim da sigurno ima jos stvari, ali ja moram da hvatam troley za kuci tako da to je to za sad, pa kad bude nesto interesantno, eto mene ponovo...
Do tad,
Kind regards.
